Uklanjanje promena na koži

Veoma često pacijenti se javljaju kod dermatologa zbog potrebe da uklone neke od promena na koži. Anamnezom i kliničkim pregledom promene na koži, često i uz pomoć dermoskopije, Vaš dermatolog određuje prirodu promene i na osnovu toga i optimalan način njenog uklanjanja.

Koje su najčešće vrste promena koje se uklanjaju sa kože?

Veoma često pacijenti se javljaju na pregled radi uklanjanja sledećih promena:

Mladeži
Fibromi
Angiomi
Seboroične keratoze
Bradavice
Moluske
Kondilomi
Ciste
Ksantomi i ksantelazme

Mladeži

Mladeži (nevusi) su najčešće pigmentovane promene koje su sastavljene od melanocita. Postoji više vrsta mladeža, različitog izgleda. Neki su prisutni od rođenja, a neki se javljaju tokom života. Broj mladeža je u direktnoj vezi sa stepenom izlaganja suncu i koliko puta je osoba izgorela na suncu. Ukoliko su prisutni u velikom broju na koži tela, predstavljaju faktor rizika za nastanak melanoma. Kod osoba koje imaju preko 20 nevusa, savetuje se potpuno izbegavanje i zaštita od sunca, povremeni samopregled mladeža i jednom godišnje pregled dermatologa sa dermoskopijom, radi ranog otkrivanja promena na mladežu i blagovremenog uklanjanja. Melanom, najmaligniji karcinom kože, se u 30% slučajeva razvija na već postojećem mladežu, zbog čega je neophodno javiti se lekaru ukoliko se primeti promena oblika, boje, ivice mladeža ili se deo mladeža izdigne. Mada postoji uvreženo mišljenje da se mladeži ne smeju dirati, rano otkrivanje promena na mladežu i blagovremeno uklanjanje izmenjenog mladeža je jedini siguran način za prevenciju melanoma i njegovo rano uklanjanje, i tada je prognoza oboljenja dobra. Takođe, mladeži se mogu uklanjati i iz estetskih razloga bez ikakve opasnosti. U zavisnosti od kliničke i dermoskopske slike, moguće je uklanjanje radiotalasnom ili klasičnom hirurgijom, o čemu odluku donosi dermatolog. Svaki uklonjeni mladež mora se poslati na patohistološku analizu radi potvrde dijagnoze. Više o mladežima i melanomu ovde

Fibromi

Veoma često se na koži vrata, pazuha kapaka i prepona posle dvadesete godine života pojavljuju sitni mekani izraštaji, boje kože ili pigmentovani, koji tokom godina rastu, a njihov broj se uvećava. Ove promene su dobroćudne, stvaraju estetski problem. Uklanjaju se jednostavno, radiotalasima, elektrohirurški ili kriodestrukcijom tečnim azotom. Ukoliko je promena veća i na široj osnovi, nekada je neophodno i uklanjanje klasičnom hirurgijom s patohistološkom analizom.

Angiomi

Hemangiomi su sitne crvene izrasline koje se javljaju najčešće posle 30. godine života, pre svega na koži trupa. Često postoji nasledna sklonost za nastanak ovih promena, njihov veći broj povezan je sa oštećenjem kože od sunca, a u nekim slučajevima jedna vrsta hemangioma može da ukaže na postojanje oboljenja jetre. Dermoskopija može da pomogne u dijagnostici ovih promena. Hemangiomi se, ukoliko su manji, uklanjaju radiotalasima i kriodestrukcijom, a ukoliko su veći, klasičnom hirurgijom.

Seboroične keratoze

Seboroične keratoze su benigni izraštaji bradavičaste površine koji se javljaju na licu, trupu, rukama i nogama, posle 30. godine života. Njihov broj se tokom godina povećava, a svaka od promena se sporo povećava u veličini. Povremeno, površni sloj manjom traumom ili spontano otpadne, ali se ponovo stvara. Veoma pigmentovane seboroične keratoze mogu da liče na sumnjivi mladež i u tom slučaju dermoskopija može da pomogne u dijagnostici. Ukoliko sumnja ostane, hirurško uklanjanje s patohistološkom analizom je neophodna za postavljanje konačne dijagnoze. Seboroične keratoze predstavljaju pre svega estetski problem mada, mogu da budu uzrok svraba, a ponekad se javlja crvenilo i izrazitiji svrab na njima koji uznemiri pacijenta. Uklanjanju se radiotalasima, kriodestrukcijom tečnim azotom ili klasičnom hirurgijom (kada je neophodno). Više o seboroičnim keratozama ovde.

Bradavice

Bradavice (veruke) su infekcije kože humanim papiloma virusom koje se manifestuju manjim ili većim crvenkastim ili beličastim izraštajima na koži. Prenose se direktnim kontaktom sa druge osobe. Veoma često se javljaju na šakama, oko noktiju šaka, zatim na licu kao sitni ravni izraštaji prečnika od 1-2 mm, ili na tabanima gde neiskusnom oku mogu da liče na žuljeve. Postoje brojni modaliteti u lečenju veruka u zavisnosti od izgleda i veličine: kriodestrukcija, radiotalasi, određene dermatološke kreme, terapija bleomicinom i samo ukoliko je neophodno, klasična hirurgija. U zavisnosti od vrste i veličine Vaš dermatolog će Vam preporučiti optimalan tretman.

Moluske

Moluske su glatke virusne bradavice koje se najčešće javljaju kod dece i adolescenata. Izazvane su infekcijom MCV virusom (molluscum contagiosum virus). Kod dece se prenose direktnim kontaktom od druge dece i najčešće se javljaju na licu, trupu, rukama i nogama. Glatke su površine, prečnika najčešće od 1 do 5 mm, a ponekad se oko njih javi crvenilo i svrab. Češće se javljaju kod dece koja boluju od atopijskog (dečjeg) ekcema. Kod adolescenata i kasnije, moluske se često javljaju u pubičnoj regiji, jer se prenose najčešće seksualnim kontaktom. Moluske se uklanjaju jednostavnom kiretažom, kriodestrukcijom, ređe radiotalasima, a u nekim slučajevima se efekat terapije mora pojačati određenim lekovima u vidu masti.

Kondilomi

Kondilomi (ili polne bradavice) su manifestacija infekcije humanim papiloma virusom sluzokoža genitalija. Kod muškaraca se javljaju na penisu, mošnicama, ređe na mokraćnom kanalu, a kod žena na vulvi, stidnoj regiji i grliću materice. Mogu se uklanjati kriodestrukcijom, radiotalasima i hemijskim sredstvima (podofilotoksin, imikvimod).

Ciste

Na koži lica u blizini kapaka i na obrazima često se pojavljuju sitni, žućkasti, glatki čvorići koji predstavljaju estetski problem. To su epidermne ciste, ispunjene keratinom, koje se mogu uklanjati mehaničkim otvaranjem i istiskivanjem, ili elektrohirurški i radiotalasima.

Ksantomi i ksantelazme

Kod osoba sa povišenim masnoćama u krvi (hiperlipidemija) mogu se na koži kapaka ili na trupu, rukama i nogama javiti žućkasti čvorići ili ploče. Slične promene, kod nekih osoba, mogu se javiti i kada ne postoji poremećaj lipida. Ukoliko se otkrije poremećaj lipida, u pojedinim slučajevima se odgovarajućom dijetom može smanjiti veličina i broj promena. Ksantelazma, tj. žućkaste ploče na kapcima, mogu se ukloniti elektrohirurški ili ekscizijom.

Radiotalasi

Šta su radiotalasi?

Radiotalasi predstavljaju radiohiruršku metodu uklanjanja promena sa kože ili sluzokože.

Kako deluju radiotalasi?

Prolazak visokofrekventnih talasa kroz tkivo minimalno oštećuje okolne strukture kože (značajno manje nego hirurški skalpel), a u potpunosti deluje na željeno polje.

Koliko traje intervencija?

Intervencija traje kratko (najčešće nekoliko sekundi), bez ili sa minimalnim krvarenjem, ne zahteva stavljanje šavova i previjanje posle intervencije.

Da li je metoda bezbolna?

Za intervenciju se koristi anestetik u obliku krema, a ukoliko se uklanja promena u srednjem ili dubljem sloju kože daje se lokalni anestetik. Zahvaljujući visokofrekventnim talasima i minimalnom oštećenju kože ne postoji nikakav bol posle intervencije, bez obzira na dubinu promene. Zbog tog razloga, pacijent i nema osećaj da je urađena intervencija.

Šta se može uklanjati radiotalasima?

Metoda izbora je za uklanjanje keratoza, bradavica, fibroma, proširenih kapilara na licu, kondiloma, cista, korekcije ožiljaka od akni.

Koje promene se ne mogu uklanjati radiotalasima?

Ne mogu se skidati promene čija je baza veća od 1 cm, osim ako nisu sasvim površne (npr. seboroične keratoze).

Koliko traje proces zarastanja posle intervencije?

Na mestu intervencije formira se suva krasta. Proces zarastanja (otpadanja kraste) traje od 3 dana do 2 nedelje u zavisnosti od toga koja promena je tretirana.

Da li ostaju ožiljci posle intervencije?

Ožiljak je minimalan, a ako je promena velika i zahteva duboko prodiranje radiotalasa, na mestu intervencije može zaostati plitak ožiljak. Iskusan lekar to najčešće može proceniti pre intervencije i upozoriti pacijenta. Kada krasta otpadne, na tom polju je narednih mesec dana koža nesto svetlije boje. To je normalan proces zarastanja i tokom vremena boja će se izjednačiti s okolnom kožom.

Klasična hirurgija

U nekim slučajevima promena na koži mora se ukloniti klasičnom hirurgijom radi dobijanja uklanjanja promene u celini sa patohistološkom analizom. Ova hirurška intervencija kratko traje i izvodi se u lokalnoj anesteziji. Lokalni anestetik se ubrizgava na mesto promene i posle toga pacijent više ne oseća bol. Promena se uklanja u celini hirurškim nožem (skalpelom), a zatim se ivice hirurške rane zašivaju koncem, koji se uklanja posle 5-10 dana u zavisnosti od lokalizacije. Na mestu uklanjanja ostaje mali ožiljak u vidu linije, koji se dalje može tretirati odgovarajućim mastima i gelovima da bi bio manje vidljiv. Klasična hirurgija je metoda izbora za uklanjanje malignih tumora kože (bazocelularni karcinom, planocelularni karcinom, melanom, itd.), ali i nekih benignih promena (neke vrste mladeža, veći hemangiomi, fibromi, itd.).

Bolesti kože, dlake i noktiju

Dermatologija je grana medicine koja se bavi proučavanjem bolesti kože i vidljivih sluzokoža i njihovim lečenjem.

Koža nije samo omotač tela. Njene funkcije su brojne: zaštitna, mehanička, imunska, senzorna, endokrina, termoregulacijska, itd. Sastoji se od površnog sloja (epiderma) i vezivnog tkiva (derma). Ispod derma nalazi se potkožno tkivo s promenljivom količinom masnog tkiva.

Koža je i ogledalo brojnih sistemskih bolesti: infektivnih, metaboličkih endokrinih, hematoloških ili imunskih.

Dermatološki poremećaji mogu biti uzrok: nesposobnosti za rad (ekcemi šaka, gljivične infekcije, psorijaza šaka, znojenje dlanova, itd.), smanjenja komfora (svrab, genitalni herpes, itd.), otežane socijalne komunikacije (brojne promene na licu, vitiligo, psorijaza na licu, itd.), a neke dermatoze za posledicu mogu imati i smrtni ishod.

Akne
Aktinična keratoza
Alopecije
Atopijski dermatitis
Bradavice
Bulozne bolesti kože
Herpes simpleks
Herpes zoster
Eritemski lupus
Lajmska bolest
Lichen planus
Melanom
Melazma
Mladeži
Pityriasis rosea
Psorijaza
Rozacea
Seboroične keratoze
Seboroični dermatitis
Urtikarija
Vitiligo

Akne

Akne su veoma često oboljenje koje se manifestuje kod oko 80% osoba uzrasta od 11 do 30 godina. Pilosebacealna jedinica je glavno mesto nastanka akni što objašnjava distribuciju akni, primarno na licu, grudima i leđima – regije sa najvećom koncentracijom lojnih žlezda. Glavni patofiziološki razlozi koji dovode do nastanka akni su: uvećanje lojnih žlezda i povećana produkcija sebuma (seboreja), izmenjen folikularni rast i diferencijacija, naseljavanje folikula Propionibacterium acnes i zapaljenje i imunski odgovor. Izmenjen folikularni rast i diferencijacija i uvećanje lojnih žlezda predstavljaju glavne faktore nastanka akni jer pod njihovim uticajem dolazi do stvaranja mikrokomedona (mitisera) – primarnih lezija u razvoju akni. U daljem toku, mikrokomedon može biti upaljen kada nastaju papule, gnojanice i/ili čvorići.

Postoje brojni terapijski modaliteti u lečenju akni: topijski i sistemski antibiotici, topijski i sistemski retinoidi, benzoil-peroksid, oralni kontraceptivi, kao i brojne kombinacije prethodno navedenih lekova. U srednje-teškim i teškim slučajevima akni izotretinoin je lek izbora. Naravno, njegovo uvođenje u terapiju mora biti pod kontrolom dermatologa. Laserska terapija sigurno nije prava terapijska opcija u lečenju akni već može biti samo adjuvatna terapija u pojedinim slučajevima.

Aktinična keratoza

Šta je to aktinična keratoza?

Aktinična keratoza (AK) je najranija faza u razvoju karcinoma kože. Uzrokovana je dugotrajnim izlaganjem sunčevoj svetlosti što dovodi do pojačanog zadebljanja površnog sloja kože (epiderma). Najčešće se javljaju posle 40. godine života i češće u oblastima gde je pojačana insolacija. Retko, AK mogu se naći i kod mladih osoba u ranim 20. godinama života. Oko 50% osoba svetle puti u toku života imaju AK.

AK se lako prepoznaju. Koža na fotoizloženim regijama, najčešće na licu, nosu, čelu, kod muškaraca delu poglavine bez dlake, uškama i na nadlanicama postaje gruba sa ljuspicama, neravna, i neretko liči na mali rog. AK se može javiti i na donjoj usni u vidu difuzne, suve promene s ljuspicama na površini. Tipična AK je boje kože ili crveno-smeđa. Veličina je promenljiva, od sitnih, poput vrha igle, do metalne kovanice. Ukoliko se ne leči, AK može da se, u daljem toku, transformiše u tzv. spinocelularni karcinom kože. Ponekad se ispod tzv. kožnog roga krije karcinom kože. Uz AK koža često pokazuje i druge znake fotooštećenja.

Kako se može sprečiti nastanak aktinične keratoze?

Prevencija mora započeti već u najranijoj mladosti kada se dešavaju prva oštećenja kože posle nekontrolisanog izlaganja suncu u letnjem periodu. Nikada nije kasno započeti s primenom zaštitinih mera.

Osnovne mere prevencije su:

• Izbegavati nepotrebno izlaganje suncu u vremenu od 10 do 16 časova.
• Nositi odeću koja prekriva ruke i noge kao i šešir sa širokim obodom.
• Nanositi fotoprotektivne preparate s većim faktorom zaštite (SPF preko 30) koje nanositi 30 minuta pre izlaganja suncu. Preparati za fotoprotekciju moraju obezbeđivati zaštitu od UVA i UVB spektra. Treba ih nanositi i tokom oblačnih dana.

Kako se leči aktinična keratoza?

• Kriohirurgija - smrzavanje tečnim azotom je najčešće korišćen metod. Primena je jednostavna i dobro se podnosi. Nedostatak je nemogućnost dobijanja histopatološkog nalaza.
• Hirurško uklanjanje - često je neophodna upravo iz razloga histopatološke verifikacije, odnosno otklanjanja sumnje da se radi o karcinomu kože. Izvodi se u uslovima lokalne anestezije.
• Topijska hemoterapija - diklofenak, 5-fluouracil, imikvimod su topijska sredstva koja se mogu koristiti za lečenje AK. Posle njihove aplikacije može doći iritacije kože s osećajem pečenja na mestu nanošenja. Nedostatak je nemogućnost dobijanja histopatološkog nalaza.
• Fotodinamska terapija - sprovodi se u specijalizovanim ustanovama. Na kožu se nanosi hemijska supstancija (aminolevulinska kiselina) i posle nekoliko sati koža se izlaže svetlosti što dovodi do hemijske reakcije koja rezultuje destrukcijom ćelija. Procedura je najčešće bolna. Nedostatak je nemogućnost dobijanja histopatološkog nalaza.
• Hemijski piling - hemijskim sredstvima izaziva se„ljuštenje“ kože u toku nekoliko dana. Piling može biti blag, srednji ili duboki. Neželjeni efekti su crvenilo kože, otok i stvaranje krasta, a ponekad i bolnost u toku i neko vreme posle lečenja. Takođe, izostaje histopatološki nalaz.
• Remodelovanje kože laserom - u nekoliko tretmana, laserom se uklanja površni sloj kože do željene dubine. Neželjeni efekti su slični onima kod hemijskog pilinga.

Posle uklanjanja aktiničnih keratoza koža mora da se štiti od daljeg oštećenja sunčevom svetlošću nanošenjem krema s visokim zaštitnim faktorom.

Alopecije

Patološki proces gubljenja dlaka naziva se efluvijum, a stanje koje proističe iz ovog procesa je alopecija ili ćelavost. Osnovna podela alopecija je na ožiljne i neožiljne. Ožiljne alopecije nastaju zbog oštećenja ili destrukcije dlačnih folikula i praćene su zapaljenjem, atrofijom i ožiljavanjem, pri čemu folikuli gube sposobnost dalje produkcije dlaka. Kod neožiljnih alopecija nema znakova zapaljenja, atrofije ili ožiljavanja.

Androgenetska alopecija predstavlja najčešći uzrok gubitka kose kod muškaraca i žena. Javlja se kod genetski predisponiranih osoba i započinje u pubertetu pod uticajem androgenih hormona. Nastaje postepeno, progresivnim smanjenjem dlačnih folikula na poglavini. Period rasta dlake (anagen) se skraćuje, što dovodi do pojačanog ispadanja dlaka koje je kod muškaraca najizraženije u čeono-slepoočnom predelu. Treba naglasiti da je nivo testosterona kod muškaraca s androgenetskom alopecijom u fiziološkim granicama. Androgenetska alopecija se može manifestovati i kod žena, najčešće u obliku difuzne alopecije.

Alopecia areata (tzv. ćelavost na pečate) predstavlja lokalizovani gubitak dlake u ovalnim ili okruglim poljima bez vidljivih znakova zapaljenja. Najčešće se manifestuje na poglavini, genitalijama i bradi. Ponekad, gubitak obrva i trepavica može predstavljati jedini znak oboljenja. Alopecia totalis predstavlja gubitak svih dlaka na poglavini i obrvama, dok alopecia universalis predstavlja krajnji stadijum areatne alopecije, tj. potpuni gubitak dlaka na koži čitavog tela. Alopecia areata je relativno često oboljenje. Oko 1% stanovnika SAD imalo je najmanje jednu epizodu areatne alopecije do 50. godine života. Podjednako je zastupljena kod oba pola i svih rasa. Etiologija je na žalost nepoznata. Ponekad je udružena s drugim autoimunskim oboljenjima.

Atopijski dermatitis

Atopijski dermatitis je često, hronično, relapsirajuće oboljenje koje je praćeno svrabom i najčešće počinje da se manifestuje u detinjstvu. Tokom prve godine života manifestuje se kod 60% bolesnika. Često je udruženo s povećanim vrednostima IgE u serumu i ličnom ili porodičnom istorijom o atopijskom dermatitisu, alergijskom rinitisu i/ili astmom. Kliničke manifestacije atopijskog dermatitisa manje ili više su karakteristične, ali uprkos tome, ne postoji dijagnostičko obeležje bolesti pa se dijagnoza postavlja na osnovu skupa anamnestičkih i kliničkih nalaza. Svrab je prisutan kod svih bolesnika s atopijskim dermatitisom. Uprkos rasprostranjenom verovanju, svrab je posledica, a ne uzrok primarnih promena na koži. Suva koža je konstitucionalna odlika osoba s atopijskim dermatitisom. Suvoća, ljuspanje i lako pucanje čine kožu hrapavom. U lečenju atopijskog dermatitisa danas se koriste: blagi ili umereno potentni topijski kortikosteroidi, takrolimus, pimekrolimus, fototerapija, ciklosporin, sistemski kortikosteroidi. Boravak na moru prija većini pacijenata i značajno im ublažava postojeće tegobe. Atopijski dermatitis može i spontano da prođe. Postoje podaci da određene namirnice mogu kod jednog broja pacijenata, naročito u dečjem uzrastu, da pogoršaju atopijski dermatitis. Međutim, tačna učestalost i način dijagnostikovanja alergije na hranu u atopijskom dermatitisu i dalje su kontroverzni.

Bradavice

Bradavice su izrasline u površnom sloju kože, tvrde na dodir, neravne površine, obično boje kože, a izazvane su infekcijom humanim papiloma virusom - HPV. Takođe, mogu biti i tamno prebojene, u nivou kože i čak glatke što u mnogome zavisi od njihove lokalizacije.

Razlikujemo nekoliko različitih vrsti bradavica: obične (vulgarne), na tabanima i ravne, zaravnjene.

Obične bradavice, najčešće se nalaze na prstima šaka, često uz nokat i nadlanicama. Učestalije su ako postoji navika grickanja noktiju ili neki drugi način mikropovređivanja kože šaka. One su iznad kože i često imaju crne, tamne tačke na površini (završeci krvnih sudova). Na stopalima, bradavice su u nivou kože zbog postojanja pritiska prilikom hoda. Često su u grupama kada govorimo o mozaiku bradavica. Zaravnjene bradavice su manje i glatke na površini. Za njih je uobičajeno da se javljaju u većem broju u isto vreme. Mogu se javiti bilo gde, a kod dece su najčešće postavljene na licu. Kod odraslih muškaraca, najčešće se nalaze u regiji brade, a kod žena na nogama.

Bradavice se mogu preneti direktnim ili indirektnim kontaktom. Vreme koje prođe od prvog kontakta do trenutka kada su bradavice dovoljno velike da ih možemo videti često je nekoliko meseci. Osobe s oslabljenim imunskim sistemom sklonije su ovoj infekciji.

Izbor terapije zavisi od vrste bradavice kao i dobi bolesnika. Elektrohirurgija je dobra opcija i uz lokalnu anesteziju može se primeniti i kod dece. Kod upornih bradavica može se raditi lokalna injekciona terapija lekom iz grupe citostatika, bleomicinom.

Postoje brojni preparati za lečenje bradavica koji se mogu nabaviti u apotekama bez preporuke lekara. Ipak, potrebno je biti oprezan jer su to sve uglavnom kaustična sredstva koja izazivaju razaranje bradavice, tako da je ipak preporučljivije uklanjati ih u konsultaciji s dermatologom.

Bulozne bolesti kože

Bulozne ili bolesti sa mehurovima uključuju:

• bulozni pemfigoid
• pemfigus vulgaris
• pemfigus vegetans
• pemfigus foliaceus
• paraneoplazijski pemfigus
• pemfigoid sluznica
• linearna IgA bulozna bolest
• dermatitis herpetiformis
• stečena bulozna epidermoliza

Ovo su autoimunske bolesti, što znači da imunski (odbrambeni) sistem koji ima zadatak da štiti organizam, usled poremećaja, počinje da napada svoje vlastito tkivo. Ključna osobina ovih bolesti je nastanak mehura (bula). Mehurovi nastaju usled nakupljanja tečnosti između ćelija površnog sloja kože, epiderma ili dubljih slojeva ispod epiderma, derm. Bolesti se razlikuju prema nivou kože u kome nastaju mehurovi kao i prema distribuciji na telu.

Šta je uzrok za nastanak autoimunskih bolesti?

Uzrok još ne znamo. Sigurno je da postoji genetska predispozicija kao i da su značajni uslovi okoline. Neki lekovi mogu pokrenuti bolest. Ove bolesti nisu zarazne. Češće se javljaju kod starijih osoba.

Bulozni pemfigoid

Odlikuju ga mehurovi koji teško pucaju. Mehurovi nastaju ispod epiderma, na granici gde se sastaju epiderm i derm. Nastaju na telu, preponama, unutrašnjim stranama butina, rukama i retko na sluzokoži usta, oka ili nosa. Bulozni pemfigoid može početi s osećajem svraba, ospom ili koprivnjačom, tipično po celom telu, ali i samo na jednoj regiji. Bolest može trajati od nekoliko meseci do više godina.

Vulgarni (obični) pemfigus

Najučestaliji je od svih pemfigusa. Odlikuju ga mlohavi mehurovi koji sa javljaju na naizgled zdravoj koži ili sluzokoži, često na mestima koja su izložena pritisku. Mehur se formira unutar epiderma, postavljeni su površno. Koža može biti „svučena” prstom (znak Nikolskog). Nakon mehurova, kada zacele, zaostaju mrlje sa hiperpigmentacijama. Pemfigus počinje obično u srednjoj životnoj dobi i traje godinama.

Vegetantni pemfigus

Oblik pemfigusa sa debelim naslagama na erozijama, obično na koži pazuha i preponama.

Pemfigus foliaceus

Pemfigus foliaceus je takođe forma pemfigusa. Odlikuje ga češće prisutan osećaj svraba. Najčešće lokacije su lice i grudi, mada može da se javi bilo gde na telu. Mehurovi su postavljeni vrlo površno, lako pucaju ostavljajući plitke erozije. Nekada su prisutne samo vlažne ljuspice na koži.

Paraneoplazijski pemfigus

Paraneoplazijski pemfigus je najređi i istovremeno najozbiljniji pošto je uvek udružen s nekim tumorom. Nekada su potrebni specijalni testovi za dijagnostikovanje ove bolesti.

Pemfigus sluzokože

Mehurovi i erozije nastaju na sluzokožama usta, nosa, guše i genitalija. Obično ih prati osećaj pečenja i svraba. Traju godinama, nakon zarastanja zaostaje ožiljak.

Linearna IgA bolest
Odlikuje se mehurovima koji su često poredani u vidu prstena i praćeni jakim svrabom. Najčešće se javlja u srednjoj životnoj dobi. Ne prati neku drugu bolest.

Dermatitis herpetiformis

Javlja se na koži lakatnih zglobova, kolenima, vratu i zadnjici u vidu simetrično postavljenih tankih mehurova, krasti i erozija. Bolest je praćena osećajem jakog svraba. Obično je udružena s gluten senzitivnom bolešću creva i najčešće se viđa kod mlađih osoba. Za dijagnozu su od najvećeg značaja depoziti IgA u koži.

Stečena bulozna epidermoliza

Kod ovih bolesnika stvaraju se autoantitela na sopstvena kolagena vlakna koja su odgovorna za povezivanje delova kože. Ista autoantitela mogu se videti i u krvi bolesnika. Kod ovih bolesnika, prisutni su osećaj svraba, mehurovi i/ili koprivnjača. Najčešće su zahvaćeni stopala i šake. Promene zarastaju ožiljkom i sitnim cistama (milije). Najčešće se javlja u srednjoj dobi.

Postavljanje dijagnoze

• intervju sa bolesnikom i detaljni pregled radi registrovanja tipa promena i njihove distribucije
• biopsija kože – procedura kojom se uzme mali komad kože koji se posle pregleda pod mikroskopom
• direktna imunoflorescentna tehnika – posebnim bojenjem se učine vidljivim autoantitela u koži bolesnika. Ovom tehnikom se može razlikovati bolest jedna od druge.
• Indirektna imunofluorescencija – slično kao prethodna, autoantitela se otkrivaju u krvi bolesnika.

Lečenje

• Kortikosteroidi – jaka antiupalna sredstva u vidu injekcija ili tableta, služe da se imunski sistem uspori, ukoči. Često su potrebne velike doze kroz duži period vremena. Mogu dovesti do čestih i vrlo ozbiljnih neželjenih efekata, stoga se doza kortikosteroida mora postepeno i stalno snižavati kako bi se ovi neželjeni efekti izbegli.
• Imunosupresivni lekovi (mikofenolat mofetil, ciklofosfamid, azatioprin) su lekovi koji se dodaju u lečenju kako bi mogli pre i što više da smanjimo dozu kortikosteroida (nazivamo ih i lekovima koji štede steroide). Takođe, oni značajno pospešuju tretman, ubrzavaju remisiju i čine je stabilnom.

Bulozne bolesti se mogu lečiti, stoga je važno obratiti se dermatologu kada primetite prve znake bolesti kako bi se što pre postavila dijagnoza i započela odgovarajuća terapija.

Herpes simpleks

Herpes simplex virus (HSV) tip 1 i tip 2 uzrokuje infekciju koja se manifestuje crvenilom, sitnim vezikulama i ranicama najčešće na koži oko usta, nosa, genitalija, zadnjice, ali se može videti i na drugim delovima tela. HSV infekcija može biti veoma uznemiravajuća zbog svog periodičnog javljanja.

Većina osoba dobije HSV tip 1 infekciju dokom detinjstva, obično posle bliskog kontakta s članovima familije ili prijateljima koji imaju virus. Virus se može preneti ljubljenjem, korišćenjem zajedničkog pribora za jelo ili zajedničkih peškira. Za razliku od HSV tip 1, seksualni odnos je najčešći put prenošenja HSV tip 2. Promene kod oba tipa HSV mogu se raširiti na druge delove tela direktnim kontaktom s delom kože na kome se nalaze vezikule. Pacijenti treba da budu svesni činjenice da prilikom ljubljenja ili seksualnog odnosa mogu da prenesu virus drugoj osobi ukoliko imaju prisutne vezikule. Takođe, virus se može preneti i u odsustvu promena na koži! Procenjuje se da se kod 80% pacijenata s genitalnim herpesom virus prenosi iako nisu prisutne lezije i nema nikakvih simptoma. Ovaj fenomen naziva se asimptomatsko širenje virusa.

Postoje dve vrste infekcija, primarna i rekurentna. Većina osoba dobije infekciju kada se izloži virusu međutim, samo 10% će razviti vezikule i ranice. Manifestacija primarne infekcije nastaje 2-20 dana posle kontakta s inficiranom osobom i može trajati 7-10 dana. Broj vezikula može varirati, od jedne do više grupa vezikula. Pre njihove pojave, pacijent može osećati svrab, peckanje ili žarenje na koži. Eventualno, posle povlačenja vezikula mogu nastati kraste. Primarna infekcija zarasta u potpunosti i retko zaostaje ožiljak. Međutim, virus koji je uzrokovao infekciju ostaje u organizmu. On se seli u nervne ćelije gde ostaje u stanju mirovanja.

Osobe mogu imati rekurentnu infekciju na lokalizaciji gde je bila primarna infekcija ili u njenoj blizini. Posle primarne infekcije, postoji mogućnost da se rekurentna infekcija javlja svake 4 nedelje ili da se nikad više ne manifestuje. Povišena temperatura, izlaganje UV zracima, menstrualni ciklus, trauma (uključujući i hiruršku intervenciju) mogu dovesti do pojave rekurentne infekcije.

Klinička slika HSV infekcije je često tipična, pa se dijagnoza postavlja na dermatološkom pregledu. Ukoliko postoji sumnja u ispravno postavljenu dijagnozu može se uraditi bris jedne od promena ili određeni testovi iz krvi pacijenta na prisustvo antitela prema HSV.

Oralni anivirusni lekovi, aciklovir, famciklovir i valaciklovir, predstavlju osnovu lečenja HSV infekcije. Pored lečenja primarne i rekurentne infekcije, ovi lekovi se mogu i kontinuirano davati ukoliko se rekurentne infekcije javljaju više puta u toku godine.

Poseban oprez neophodan je ukoliko dođe do zahvatanja oka. HSV infekcija oka može dovesti do herpetičnog keratitisa koji se manifestuje bolom, svetlosnom osetljivošću i sekrecijom. Ukoliko se lečenje ne započne na vreme, može doći do ožiljavanja.

Trudnice koje imaju genitalni herpes mogu tokom porođaja, odnosno prolaska deteta kroz porođajni kanal, da prenesu infekciju svom detetu. Ukoliko se porođaj odvija tokom prve epizode genitalnog herpesa, novorođenče može imati ozbiljna oštećenja. Žene koje su imale genitalni herpes ili misle da su ga imale tokom trudnoće, moraju da o tome obaveste svog lekara kako bi novorođenče bilo zaštićeno. Takođe, ukoliko majka ili babica imaju plikove na usni ili rukama, novorođenče može biti inficirano.

HSV infekcija može ugroziti život pacijenta koji boluje od karcinoma, AIDS-a, ili mu je transplantiran organ, ili bilo kojoj drugoj osobi koja boluje od teške i hronične bolesti, s obzirom na činjenicu da je kod ovih osoba oslabljen imunski odgovor na infekciju.

Herpes zoster

Herpes zoster je virusna infekcija koju uzrokuje Varičela-zoster virus, isti virus koji uzrokuje ovčije boginje. Svako ko je preležao ovčije boginje može kasnije imati herpes zoster. Posle preleženih ovčijih boginja virus ostaje neaktivan u određenim nervnim ćelijama i kada se reaktivira uzrokuje herpes zoster. Oko 20% osoba koje su preležale ovčije boginje tokom života će imati herpes zoster. Većina osoba tokom života dobije samo jednom herpes zoster.

Nije potpuno jasno koji faktori reaktiviraju virus iz stanja „uspavanosti“. Prolazna oslabljenost imunskog sistema može uzrokovati da se virus umnožava i širi preko nerva do kože. Bolest, trauma i stres takođe mogu uzrokovati herpes zoster.

Prvi simptomi heres zostera mogu biti žarenje, svrab, peckanje ili ekstremna osetljivost jednog dela kože koje se obično nalazi na jednoj strani tela. Ovi simptomi mogu biti prisutni 1-3 dana pre pojave crvenila na koži. Ponekad, povišena temperatura i glavobolja mogu biti deo kliničke slike. Veoma brzo, na postojećem crvenilu dolazi do stvaranja grupisanih plikova koji traju 2-3 nedelje. Bol, najčešće veoma izražen, je jedna od glavnih karakteristika herpes zostera. Veoma retko, herpes zoster se može manifestovati bolom bez prisutnih plikova ili plikovima bez osećaja bola.

Herpes zoster se najčešće manifestuje na trupu i zadnjici, a ređe na licu, rukama i nogama. Posebna nega neophodna je kod pacijenata kod kojih je herpes zoster zahvatio oko, jer su moguća trajna oštećenja ukoliko se na vreme ne započne adekvatno lečenje.

Dijagnoza se najčešće postavlja dermatološkim pregledom. Ponekad, tečnost iz plikova se može poslati na specijalne laboratorijske testove.

Herpes zoster obično spontano prolazi za nekoliko nedelja. Ukoliko se rano dijagnostikuje, što je najbolja varijanta za pacijenta, mogu se ordinirati antivirusni lekovi koji sprečavaju dalje razmnožavanje i širenje virusa. Ponekad, kod težih slučajeva i kada je zahvaćeno oko, kombinacija sistemskih kortikosteroida i antivirusnih lekova takođe se može prepisati.

Najčešća komplikacija herpes zostera je postherpetična neuralgija koja se manifestuje bolom, utrnulošću, peckanjem ili svrabom koji traju i posle potpunog povlačenja svih promena na zahvaćenom delu kože. Značajno češće se viđa kod starijih pacijenata. Rana upotreba antivirusne terapije može sprečiti pojavu ove komplikacije.

Herpes zoster je značajno manje zarazan nego ovčije boginje. Osobe sa herpes zosterom mogu preneti virus ukoliko plikovi nisu intaktni. Novorođenčad i osobe sa značajno oslabljenim imunskim odgovorom imaju najveći rizik da dobiju ovčije boginje od osobe koja ima herpes zoster.

Stvaranje ožiljaka obično nastaje kada je bila manifestna teža klinička slika herpes zostera, naročito kod osoba s oslabljenim imunskim odgovorom, kod starijih pacijenata ili kada je došlo bakterijske infekcije na postojećim plikovima.

Eritemski lupus

Bolesnici s eritemskim lupusom (LE) često na koži imaju različite tipove promena. LE promene na koži se dele u dve velike kategorije: LE specifične promene na koži, koje se viđaju samo kod bolesnika sa LE, i LE nespecifične promene na koži, koje se mogu videti na koži i kod bolesnika od drugih bolesti. Razlikujemo tri široke grupe LE specifičnih promena na koži: hronični kožni LE, subakutni kožni i akutni kožni LE. Najčešći oblik među hroničnim kožnim je tzv. diskoidni LE (DLE) koji se može videti kod bolesnika s bilo kojim oblikom LE.

Koja je i kakva relacija između sistemskog i hroničnog kožnog (HKLE) eritemskog lupusa?

Krajnje uprošćeno, LE se može posmatrati kao spektar bolesti; na jednom kraju DLE, a na drugom kraju sistemski eritemski lupus (SLE). Bolesnici s DLE koji je lokalizovan na koži glave i vrata, obično ne razvijaju sistemsku bolest, oni sa subakutnim oblikom mogu imati i zahvatanje zglobova a oni sa akutnim kožnim LE češće imaju aktivnu sistemsku bolest. Bolesnik može imati vrlo malo ili minimalno zahvatanje kože, a ipak imati izuzetno aktivnu bolest (unutrašnja zahvatanja).

Bolesnici sa LE u krvi imaju različita autoantitela, oni sa DLE retko, a oni sa SLE po pravilu. Bolesnici sa SLE u toku bolesti će gotovo svi razviti neku od specifičnih promena na koži, a skoro 65% i neku od nespecifičnih promena na koži. Pored kože, kod SLE bolesnika, mogu biti zahvaćeni i zglobovi, bubrezi, srce, pluća, mozak itd. Detaljan pregled, pažljivi intervju i čitava paleta raznih testova su od pomoći da se postavi dijagnoza i isplanira najbolji tretman.

Hronični kožni eritemski lupus

Najčešći oblik HKLE je diskoidni LE. U obliku kovanice ili diska, lezije su najčešće postavljene na skalpu i/ili licu, ali se mogu naći i na drugim delovima tela. Ako je HKLE samo na glavi i vratu, govorimo o tzv. lokalizovanom obliku. Ako su promene distribuirane i po ostalim delovima kože, tada govorimo o tzv. diseminovanom ili generalizovanom obliku HKLE. Retko, svaki deseti pacijent koji ima generalizovani oblik može preći u sistemski oblik bolesti. Promene su najčešće crvene, zadebljale, ali i istanjene (atrofične) s beličastom ljuspicom na površini. Vremenom, javljaju se ožiljci, a koža postaje tamnija ili svetlija na tim mestima. Kada se DLE javi na skalpu, rezultat je trajna, ožiljna ćelavost – alopecija (polje bez dlake). Subjektivno, na mestima DLE, bolesnik ne oseća svrab ili neki drugu tegobu. Izlaganje suncu može da dovede do pogoršanja lezija na koži, takođe i do nastanka novih. Kod DLE promena koje dugo traju retko može doći do nastanka karcinoma kože.

Drugi oblici HKLE – kada je promena HKLE jako debela govorimo o hipertrofičnom ili verukoznom (nalik na bradavicu) LE. Retko, lezije mogu biti postavljene duboko u potkožno tkivo – lupus paniculitis ili lupus profundus. Promene HKLE mogu se razviti i na slukožama, u prvom redu, usta i nosa, ali i očiju (sluznički oblik).

Subakutni kožni eritemski lupus

Razlikujemo dva klinička oblika SKLE: jedan u vidu psorijaznih promena (psorijaziforman) gde su promene na koži crvene, s beličastim ljuspicama locirane na trupu i ekstremitetima, a retko i na licu. Drugi oblik karakterišu promene koje su kružne, prstenaste, takođe crvene s beličastim ljuspanjem i zovemo ga anularno-policiklični. Sunčevo svetlo kao i solarijumi dovode do pogoršanja. Bolesnik se ne žali na svrab, povlačenjem promena ne ostaju ožiljci ili zaostaju blage pigmentacije. Bolesnici sa SKLE mogu imati na koži i promene tipa DLE kao i akutni LE.

Trudnoća i lupus

Žene koje boluju od SKLE su u riziku od rađanja deteta sa tzv. neonatalnim LE i/ili oštećenjem srca na rođenju. Promene na koži kod neonatalnog LE obično nestaju posle pola godine. Sam tok trudnoće kod SLE bolesnice je nepredvidljiv. Neophodne su česte kontrole kao i multidisciplinarni pristup – konzilijarni pregledi (pored ginekologa, reumatolog, dermatolog, itd.).

Akutni kožni eritemski lupus

Tipične promene su na licu u centralnim partijama, jarko- crvene boje i jasno ograničene prema okolnoj koži. Najčešće ih porede prema izgledu s leptirom ili opekotinom od sunca. Promene tipa AKLE mogu biti i na ostalim delovima kože, uvek simetrično na rukama, nogama ili trupu – generalizovani AKLE. Veoma su fotoosetljive, sunce dovodi do pogoršanja ili nastanka novih promena. Posle povlačenja ne zaostaju ožiljci, ali mogu zaostati diskoloracije.

Druge promene na koži kod LE (lupus-nespecifične promene)

Vaskulitis ili purpura – nastaje usled oštećenja zidova krvnih sudova u koži u vidu sitnih ili poput kovanice velikih mrlja ili izdignuća ili koprivnjače, obično crvene do plavičaste ili smeđe boje. Ponekad može doći do pojave i ranice. Obično se viđa kod bolesnika sa aktivnim SLE.

Ćelavost (alopecija) – posebno u aktivnim oblicima SLE dolazi do pojačanog ispadanja dlake i pojave prolazne ćelavosti (razlikovati prema ožiljnoj ćelavosti kod DLE), a takođe i do fragilnosti dlake koja postaje kraća i ređa (tzv. lupusna dlaka).

Fotopreosetljivost – oko 50% svih bolesnika sa LE pokazuje fotoosetljivost, značajno više bolesnici sa SLE, SKLE i AKLE. Bez razlike i UVA i UVB zraci.

Lečenje

Sredstva za zaštitu od sunca su jako važna, faktor zaštite 30 i veći, obavezno i UVA i UVB filteri. Ne izlagati se suncu između 10 i 16 časova, nositi odgovarajuću odeću, šešire, uz zabranu odlaska u solarijume.

AKLE lečimo sistemskim lekovima kao što su kortikosteroidi ili u kombinaciji s drugim lekovima koji imaju imunosupresivnu ulogu (koče imunski odgovor). DLE i SKLE mogu biti lečeni samo topijskim kortikosteroidnim sredstvima i drugim imunospuresivima kao npr. takrolimus i pimekrolimus. Takođe, kod pojedinih lezija, kortikosteroidi mogu biti ubrizgavani direktno u promenu.

Osnovnu sistemsku terapiju čine lekovi antimalarici (hidroksihlorokvin, hlorokvin, kvinakrin). Pored antimalarika, u sistemskoj terapiji LE, mogu se korisititi i kortikosteroidi, sulfoni (dapson), metotreksat, soli zlata, azatioprin, mikofenolat mofetil, ciklosporin, talidomid.

Lečenje (kombinacija lekova) se određuje prema tipu i raširenosti bolesti

Lajmska bolest

Lajmska bolest je sistemsko infektivno oboljenje koje najčešće zahvata kožu, zglobove, nervni sistem i srce. Izaziva je Borrelia burgdorferi koju u organizam unosi ubodom zaraženi krpelj. Lajmska bolest se najčešće registruje od ranog proleća do kasne jeseni. Javlja se u skoro svim delovima sveta.

Rizik od infekcije povećava se češćim i dužim boravkom u prirodi, posebno u područjima označenim kao žarišta Lajmske bolesti. Približno 30% pacijenata ne primeti ubod krpelja. U odnosu na ubod pauka i drugih insekata, ubod krpelja ne izaziva značajniji bol ili svrab.

Erythema migrans je najranija manifestacija na koži posle uboda zaraženog krpelja. Javlja se kod 75% inficiranih između prvog i 36. dana od uboda krpelja, prosečno 7-10 dana. Počinje kao ovalno crvenilo na koži koje se postepeno centrifugalno širi, sa ili bez centralnog povlačenja crvenila. Kod oko 50% pacijenata može se manifestovati glavobolja, povišena temperatura, malaksalost, bolovi u mišićima i zglobovima, itd. Lečenje Lajmske bolesti zasniva se na antibiotskoj terapiji koja se određuje prema stadijumu bolesti.

Pacijentima savetujemo da dobro pregledaju svoju kožu posle boravka u prirodi i da se, ukoliko primete krpelja, jave dermatologu koji će posle odstranjenja krpelja istog poslati na analizu na B. burgdorferi.

Lichen planus

Relativno česta upalna bolest kože i sluzokoža. Javlja se kod oko 1-2% stanovništva. Ime (lichen) duguje biljci (mahovina) koja raste na kamenu i drveću. Kakva je to bolest? Kako se dobija? Može li se lečiti?

Lihen planus (LP) nije zarazna bolest, nemoguće je preneti drugome odnosno dobiti od nekoga. Bolest nije nasledna, nema nikakve veze sa ishranom i nije karcinom.

LP jeste upalna (inflamatorna) bolest koja zahvata kožu, sluzokože (najčešće usta) ili oboje. Može se javiti i na koži genitalija. Bolest se javlja podjednako kod muškaraca i žena. LP sa lokacijom u ustima je dva puta češći kod žena nego kod muškaraca. Najčešće se javlja kod osoba srednje životne dobi. Uzrok bolesti nije poznat. Svrstavamo je u tzv. autoimunske bolesti, bolesti gde imunski (odbrambeni) sistem, umesto antitela prema stranom, proizvodi antitela prema sopstvenom tkivu (koži, sluzokoži, dlaci i noktima). Neki od slučajeva lihena su posledica alergijske reakcije na lek, najčešće lekova protiv visokog pritiska, bolesti srca i zglobova. Ako iskuljučimo osumnjičeni lek, bolest u roku od nekoliko sedmica nestaje. Neki od slučajeva lihena udruženi su s infekcijom hepatitis C virusa.

Lihen planus na koži

LP kože karakteriše se crveno-purpurnim, zaravnjenim izraslinama koje mogu jako da svrbe. Neke mogu imati beli čipkasti izgled tzv. Wickhamove strije. Mogu se javiti bilo gde na telu, ali se najčešće viđaju na unutrašnjim stranama ručnih i skočnih zglobova. Javlja se i na donjem delu leđa, vratu, nogama, genitalijama i retko na poglavini i noktima. Kada se javi na nogama obično je tamnije obojen. Nekad može biti debljeg izgleda (hipertrofičan). Mehurovi se retko javljaju osim u posebnim slučajevima koje onda zovemo bulozni lihen planus. Tipičan izgled LP omogućava lako postavljanje dijagnoze. Biopsija kože je potrebna samo radi potvrde. Na koži, ova bolest ne pravi velike probleme. Najčešće nestaje unutar dve godine, a posle povlačenja zaostaje smeđe prebojena koža. Lečenje je potrebno, ako je prisutan jak osećaj svraba. Kod oko 20% slučajeva bolest se može ponovo javiti.

Lečenje

Ne postoji lek koji dovodi do izlečenja LP, ali terapija je efikasna u oslobađanju od svraba i povlačenja ospe. Najčešće se koriste topijski kortikosteroidi u vidu kremova i masti ili neki drugi antiupalni lekovi i antihistaminici (lekovi protiv alergije) uzeti na usta. Teži slučajevi lihena mogu biti lečeni sistemskim davanjem kortikosteroida (na usta ili u vidu injekcija) ili fototerapijom.

Kao i kod drugih bolesti kože, najbolji pristup lečenju je poštovati uputstva koja dobijate od vašeg dermatologa. Potrebno je izbegavati povređivanje jer se na tim mestima može javljati novonastali LP.

Lihen planus usta, genitalija, noktiju i skalpa

LP usta se javlja na sluzokoži obraza, ali može i na jeziku, usnama i desnima. Teže se leči i duže traje nego LP kože. Na sreću, najčešće, LP usta izaziva manje probleme. Oko 20% bolesnika sa LP usta imaju i LP na koži. U ustima, LP obično počinje mrljom na kojoj su fine bele linije i tačke što u početku ne pravi probleme. Obično ih otkrije stomatolog za vreme rutinskog pregleda. Teži oblici dovode do bolova uz pojavu ranica i rana u ustima. Obično je potrebno uraditi biopsiju sluzokože kako bi potvrdili dijagnozu. Ponekad nije dovoljan samo histopatološki pregled već je potrebo uraditi dodatne testove, npr. imunofluorescentni pregled, kako bi potvrdili dijagnozu.

Retko, mogu se videti alergijske reakcije na stomatološke materijale na sluzokoži usta slične LP, kada je neophodno ukloniti materijal na koji se sumnja da je uzrokom bolesti. Takođe, poželjno je uraditi epikutano testiranje da bi se potvrdila reakcija preosetljivosti.

Ne postoji jedan potpuno uspešan tretman u lečenju LP usta. Mnogi samo ublažavaju tegobe koje bolesnik ima. Lečenje nije ni potrebno ukoliko pacijent nema tegoba. U slučajevima težih formi, s izraženim tegobama, primenjuju se topijska sredstva i lekovi koji se uzimaju na usta ili u vidu injekcija (deluju sistemski). Vrlo je važno svakodnevno i pažljivo primenjivati higijenu usta.

Bolesnici s LP usta su u blago povišenom riziku za dobijanje karcinoma usta. Stoga je pametno da prestanu da koriste alkohol i duvan koji takođe povećavaju rizik. Preporučuju se kontrolni pregledi dermatologa na 6-12 meseci, zbog več pomenutog rizika od nastanka karcinoma.

Jako začinjena, pikantna jela, citrusno voće, paradajz i proizvodi od njega, pića sa kofeinom, hrskava jela mogu dovesti do pogoršanja.

LP na genitalijama se ređe javlja kod muškaraca nego kod žena. Najčešće je bez tegoba. Kada se manifestuje, onda su prisutni osećaji bola, pečenja, crvenila, koji se mogu intenzivirati pri seksualnom odnosu.

LP noktiju, odnosno matriksa nokta – je ređa manifestacija LP. Obično su zahvaćeni samo neki nokti šaka ili stopala, mada mogu biti i svi. Promene na noktima mogu da se jave samostalno ili u sklopu LP negde drugde na telu. Promene su u rasponu od cepanja nokatne ploče, uzdužnih brazdi do gubitka nokatne ploče.

Na skalpu – LP se javlja u vidu crvenila, iritacije do trajnog gubitka kose (lichen planopilaris).

LP je najčešće stabilna bolest, mada može biti i vrlo neprijatan i težak za lečenje. I pored toga što ne postoji izlečenje za ovu bolest, dermatolog je u mogućnosti da je uspešno drži pod kontrolom.

Melanom

Melanom je maligni tumor melanocita koji poslednje dve decenije beleži značajno povećanje učestalosti. Od 1973. do 1994. godine učestalost melanoma u SAD povećana je za 120,5%. Ukupna učestalost najveća je u Australiji, i u periodu između 1980. i 1990. godine povećala se trostruko.

Jedna od osnovnih odlika melanoma, zbog koje ovaj tumor ima „lošu reputaciju“, je njegovo nepredvidivo ponašanje. Melanom se može javiti kao promena u okviru do tada bezazlenog mladeža, ili može nastati kao novi tumor na koži koji može da podseća na bradavicu, keratozu, karcinom kože, i sl. U nekim slučajevima melanom napreduje „samo“ lokalno bez udaljenih matastaza, dok se kod drugih pacijenata mogu prvo otkriti udaljene metastaze, a da primarni tumor ostaje neotkriven.

Osnov lečenja primarnog melanoma kože je potpuno hirurško uklanjanje primarnog tumora. Prilikom hirurške intervencije obavezno se uklanja i deo klinički zdrave kože oko tumora koji zavisi prvenstveno od debljine tumora. Kada su u pitanju tumori tanji od 1 mm, a posebno oni tanji od 0,75 mm, hirurška intervencija je, u manjoj ili većoj meri, dovoljna. Što se tiče melanoma koji su deblji od 1 mm, terapija interferonom može biti od koristi. Ne postoji opšti konsenzus o dozi, dužini ili načinu davanja interferona.

Prevencija melanoma predstavlja veoma važan segment na kome bi trebalo više insistirati. Koristan algoritam za procenu sumnjivih pigmentovanih promena je tzv. ABCDE pravilo koje uključuje nalaz asimetrije promene (engl. Asymmetry), nepravilnost ivice (engl. Border), prisustvo više boja (engl. Color), prečnika većeg od 6 mm (engl. Diameter) i uvećanje ili uzdignuće od površine (engl. Elevation ili Enlargement). Na malignu alteraciju može upućivati i krvarenje, ulceracija, krasta, crvenilo, bolnost ili svrab. Ukoliko osoba ili njen partner primeti da se određena promena na koži uvećala ili promenila potrebno je da se javi svom dermatologu koji će proceniti značaj postojećih promena i predložiti dalja ispitivanja.

Posebno želimo da naglasimo da su brojna ispitivanja utvrdila da je jedan od važnih faktora rizika za nastanak melanoma povremeno, intenzivno izlaganje UV zračenju, posebno ukoliko je praćeno opekotinama. Valja imati na umu da je ovakvo izlaganje UV zracima po svemu sudeći najvažniji uzrok i u razvoju mladeža, običnih ili atipičnih. Neophodno je uraditi kontinuiranu edukaciju, posebno mlađe populacije, o štetnosti izlaganja suncu ili poseti solarijumima.

Melazma

Melazma je stanje kože koje se manifestuje tamnim, hiperpigmentovanim, flekama, najčešće na licu.

Obično se može videti na obrazima, čelu, nausnicama, grebenu nosa. Nešto je češća pojava kod žena dok se kod svega 10% slučajeva javlja kod muškaraca.

Šta je izaziva?

Tačan uzrok melazme je nepoznat. Promena u hormonalnom statusu može biti okidač oboljenja, kao i genetska predispozicija. Često je udružena s trudnoćom ili uzimanjem pilula za kontracepciju. Tsupstituciona hormonska terapija u klimakterijumu ne dovodi do pojave pigmentacija. Ultravioletno zracenje, pa čak i jako svetlo reflektora može provocirati sintezu pigmenta.

Svaka iritacija kože može izazvati povežanje pigmentacije, kod osoba tamnije puti. Melazma nije znak ni jednog poremecaja unutar organizma, niti disfunkcije organa.

Kako se dijagnostikuje?

S obzirom na to da je melazma često oboljenje i da ima predispoziciju za pojavljivanje na licu, najčešće se dijagnoza postavlja jednostavnim pregledom kože. Retko je potrebna biopsija da bi se dokazalo oboljenje.

Kako se leči?

Kreme sa zaštitnim faktorom su obavezne u lečenju ovih pigmentacija. Moraju sadržati zaštitu od UVA i UVB zraka, a zaštitni faktor ne sme biti manji od 30.

Sve supstancije koje iritiraju kožu mogu pogoršati stanje i treba prekinuti s njihovim nanošenjem.

Na tržištu postoji čitav spektar krema s efektom izbeljivanja, a najčešće se koriste: hidrokvinon, azelaična kiselina, retinoidi, rucinol. Navedene supstancije smanjuju aktivnost ćelija koje produkuju pigment. Terapija mora trajati najmanje tri meseca i moze biti efikasna kod vrlo blagih oblika melazmi.

Hemijski pilinzi, mikrodermoabrazija i laserska abrazija koriste se u tretiranju melazme. Hemijski pilinzi su metoda izbora u tretiranju fleka, jer ne mogu napraviti reaktivnu pigmentaciju. Podjednako su uspešni tretmani laserom, ali postoji opasnost od iritacije i pogoršanja pigmentacije. Ove procedure mora izvoditi dermatolog, zbog mogućih neželjenih efekata tretmana.

Izbegavanje izlaganju UV zracima i iritansimaa, uz pravilne tretmane i adekvatnu negu mogu dovesti do veoma dobrog rezultata.

Mladeži

Mladeži (nevusi) mogu biti urođeni ili stečeni. Stečeni nevusi počinju da se pojavljuju između 6. i 12. meseca života i broj im se povećava sve do 9. ili 14. godine života, s tim da najveću gustinu nevusi dostižu ranije u detinjstvu u geografskim područjima s većim stepenom insolacije. U detinjstvu, broj stečenih nevusa povećava se sa uzrastom, veći je kod dečaka, kod dece sa slabom podnošljivošću sunčevog zračenja, prisustvom pega, sa podacima o težim opekotinama od sunca i odmorima u toplim, sunčanim predelima ili na moru. Takođe, osobe crne rase imaju manje nevusa nego belci. Dakle, može se zaključiti da je rano izlaganje suncu veoma važan činilac u nastanku nevusa, kao i da je broj stečenih nevusa povezan sa ukupnim stepenom izlaganja suncu pre 12. godine života i dve ili više epizoda bolnih opekotina od sunca. Treba napomenuti da se nevusi mogu manifestovati i na noktu, konjunktivi ili sluzokožama.

Za razliku od stečenih, kongenitalni (urođeni) nevusi su nevusi koji se uočavaju na rođenju ili između prvog i drugog meseca života. Kongenitalni nevusi su veći od stečenih i dele se na male, srednje i džinovske kongenitalne nevuse. Pored pomenutih postoje još i halo nevus, Spitzov nevus, plavi nevus, itd.

Svaka promena na koži može se ukloniti, ekscidirati, iz medicinskih ili kozmetskih razloga. Naravno, uslov je da intervenciju obavlja za to specijalizovana osoba (dermatohirurg, hirurg-plastičar, maksilofacijalni hirurg, itd.) i da pored rizika same intervencije, koji je veoma mali, ne postoji druga opasnost za pacijenta. Postoje određeni tabui da će mladež „postati maligan“ ukoliko se ukloni ili povredi, što, naravno, nije tačno i ne postoje nikakvi dokazi za ovakav stav.

Pityriasis rosea

Pityriasis rosea je akutna dermatoza koja se manifestuje ovalnim crvenilom i ljuspanjem uglavnom na koži trupa. Bolest se najčešće manifestuje od 10 do 35 godine života, a u Evropi tokom prolećnih i jesenjih meseci. Predpostavlja se da je pityriasis rosea virusno oboljenje. Karakteristično je da je jedna od promena veća (tzv. primarni plak) u odnosu na ostale i najčešće se ona prva pojavi na koži tela. Kasnije, dolazi do spontane erupcije ostalih promena tokom 1-2 nedelje. Ceo proces obično se završava za 6 nedelja. Pored, sada opisanog, tipičnog oblika, pityriasis rosea se može manifestovati u nekoliko atipičnih oblika kada nedostaje primarni plak, ili se promene mogu videti na licu i genitalijama, ili se na koži javljaju plikovi, gnojanice, kraste, itd. Svrab može biti prisutan kod skoro 75% pacijenata. Pityriasis rosea prolazi spontano i kod nekomplikovanih slučajeva lečenje nije potrebno.

Psorijaza

Psorijaza je hronična, autoimunska, relapsirajuća bolest koje se može manifestovati različitom kliničkom slikom. Naziv psorijaza potiče od grčke reči psora što znači svrab, češanje. Učestalost psorijaze varira od geografskog područja. U našoj zemlji kreće se od 1 do 2%. Epidemiološka i imunogenetska ispitivanja nesumnjivo ukazuju na to da je predispozicija za psorijazu nasledna. Verovatnoća da dete oboli od psorijaze, ako jedan od roditelja ima psorijazu, iznosi 8-25%, dok je ona 41-70%, ukoliko oba roditelja imaju psorijazu. Može se manifestovati na rođenju, a najstariji opisani pacijent imao je 108 godina kada je oboleo od psorijaze. Kožne promene kod psorijaze u većini slučajeva su karakteristične, što omogućava pravovremeno postavljanje dijagnoze. Bolest se može manifestovati samo na jednom delu tela (npr. laktu, stopalu, poglavini, itd), a ponekad može zahvatiti i čitavu kožu. Na osnovu veličine, konfiguracije i distribucije lezija postoji više morfoloških varijanti psorijaze. Promene na noktima javljaju se kod 25-50% svih osoba obolelih od psorijaze. Češće se javljaju kod bolesnika obolelih od psorijaznog artritisa. Lečenje psorijaze nije jednostavana postupak i ono zavisi od starosti pacijenta, opšteg zdravstvenog stanja, trajanja i oblika psorijaze. Postoji više terapijskih opcija u lečenju psorijaze: topijski kortikosteroidi, kalcipotriol, ditranol, fototerapija, topijski i sistemski retinoidi, metotreksat, ciklosporin. Nova, imunološka terapija (efalizumab, etanersept, alefasept, infliksimab), za sada daje obećavajuće rezultate.

Rozacea

Rozacea je hronično oboljenje koje se manifestuje crvenilom, proširenim kapilarima, papulama i/ili gnojanicama koje najčešće zahvataju centralne delove lica. U Evropi od nje boluje 0,5-1% odraslih osoba. Najčešće se manifestuje između 40. i 50. godine života. Žene češće obolevaju, ali se kod muškaraca češće viđa uvećanje mekih tkiva (npr. rinofima). Značaj grinje Demodex folliculorum je kontroverzan, tako da je nalaz ovog organizma na koži lica verovatno od sekundarnog značaja. U novije vreme pominje se i moguća infekcija sluzokože želuca bakterijom Helicobacter pylori. Postoji nekoliko terapijskih opcija u lečenju rozacee: topijski metronidazol, topijski antibiotici, azelaična kiselina, tetraciklini, izotretinoin. Ukoliko je uvećanje mekih tkiva izraženo u obzir dolazi i hirurška korekcija. Savetuje se izbegavanje uzimanja alkoholnih pića, izbegavanje izlaganju sunčevim zracima, kao i konzumiranje vrelih napitaka. Ponekad i emocionalni stres može da pogorša promene na koži.

Seboroične keratoze

Seboroične keratoze nisu mladeži. To su benigne izrasline površnog sloja kože koje mogu praviti „samo“ kozmetsku smetnju pacijentu. Najčešće se viđaju na koži trupa, licu, vratu, kapilicijumu, a mogu se javiti i na svim ostalim delovima tela, osim na dlanovima i tabanima. Broj seboroičnih keratoza na koži je varijabilan, a mogu dostiči i nekoliko centimetara u prečniku. Veoma su česte kod starijih osoba, a podjednako su zastupljene kod oba pola. Retko se viđaju kod osoba mlađih od 30 godina. Mogu biti crne, braon ili boje kože. Njihovo nastajanje povezuje se s naslednom predispozicijom i izlaganjem sunčevoj svetlosti. Ponekad, mogu biti praćene osećajem svraba. Mogu se ukloniti radiotalasima, kriohirurgijom, laserskom hirurgijom, itd. Neželjeni efekti uklanjanja seboroičnih keratoza su veoma retki i prolazni.

Seboroični dermatitis

Seboroični dermatitis je česta, hronična dermatoza koja se obično lako prepoznaje i često je udružena s povećanom produkcijom sebuma (seborejom). Učestalost seboroičnog dermatitisa iznosi 2-5%. Perut, kao najblaža forma seboroičnog dermatitisa, je još češća i javlja se kod 15-20% opšte populacije. Promene su nešto izrazitije kod muškaraca nego kod žena. Seboroični dermatitis se češće javlja kod HIV inficiranih osoba, a tada su obično i promene na koži izraženije. Pored poglavine, promene u vidu crvenila i ljuspanja kože mogu se videti i na licu, grudnom košu ili leđima. Za promene na koži najčešće se koriste blagi ili umereno potentni topijski kortikosteroidi, takrolimus, ketokonazol, metronidazol, i dr. Većina pacijenata navodi značajno ili potpuno povlačenje tegoba prilikom boravka na moru. Kod upornih ili težih oblika seboroičnog dermatitisa mogu se koristiti i tablete itrakonazola.

Urtikarija

Urtikarija (koprivnjača) predstavlja prolaznu erupciju crvenkastih papula, tzv. urtika, koje nalikuju promenama koje se viđaju posle ožarenja koprivom. Pored zahvatanja kože mogu biti zahvaćeni i respiratorni, gastrointestinalni i kardiovaskularni sistem. Oko 15 do 23% opšte populacije imalo je tokom života epizode urtikarije. Kod približno 50% pacijenata urtikarija se manifestuje zajedno sa angioedemom, odnosno otokom mekih tkiva (npr. jezika, usne, kapka, itd). Razni faktori mogu izazvati urtikariju i angioedem. Prema tim uzrocima urtikarije se mogu podeliti u dve grupe: urtikarije izazvane nefizičkim faktorima i urtikarije izazvane fizičkim faktorima. U nastanku urtikarija izazvanih nefizičkim faktorima mogu sudelovati razni uzroci: hrana, lek, infekcija, maligna i sistemska oboljenja, itd. Toplota, hladnoća, pritisak, vibracije, svetlost su faktori koji dovode do nastanka fizičkih urtikarija. Ako urtikarija traje duže od 6 nedelja onda se naziva hroničnom urtikarijom. Uzrok hornične urtikarije je veoma često nepoznat, čak kod 85% slučajeva. Idealno lečenje urtikarije i angioedema je otkrivanje uzročnika i njegovo otklanjanje. S obzirom da se kod hronične urtikarije uzrok veoma često ne može otkriti, lečenje je simptomatsko. Antihistaminici, kortikosteroidi, ciklosporin i dapson su najčešće davani lekovi u lečenju urtikarije.

Vitiligo

Vitiligo je bolest koja nastaje usled gubljenja pigmenta što dovodi do pojave belih fleka na koži. Radi se o tzv. autoimunskoj bolesti, organizam stvara antitela protiv vlastitih ćelija, u ovom slučaju melanocita. Mada se vitiligo može javiti uz neku drugu autoimunsku bolest, najčešće je bolest sama za sebe, a osobe su najčešće dobrog zdravlja. Može biti zahvaćen bilo koji deo tela, a najčešće su to regije lica, usana, šaka, ruku, nogu i genitalija uglavnom u simetričnoj distribuciji. Radi se o relativno čestom obolenju koje se javlja kod oko 2% stanovništva.

Najčešće, vitiligo počinje brzim gubitkom pigmenta dok iz nekog razloga ovaj proces se ne zaustavi. Gubitak pigmenta i ponovno zaustavljanje tog procesa može se dešavati u ciklusima. Tok i težina gubitka pigmenta variraju od osobe do osobe, od nekoliko „fleka“ do gubitka pigmenta na koži celog tela. Ne postoji način da možemo predvideti u kom obimu će neko da razvije vitiligo. Najčešće se gubitak pigmenta primeti posle tamnjenja na suncu u toku letnjih meseci. S obzirom na činjenicu da polja bez pigmenta imaju veći riziku od nastanka opekotina, a posle višegodišnjeg izlaganja i karcinom kože, neophodno je da osobe s vitiligom obavezno koriste sredstva za fotoprotekciju za sve delove tela koji nisu pokriveni odećom.

Lečenje nije jednostavno. Terapija vitiliga može biti u pravcu: pokušaja povraćaja pigmenta ili uništavanje postojećeg, preostalog pigmenta kod raširenog vitiliga.

Kada su deca u pitanju, osnovno je ne koristiti bilo kakav agresivni tretman. Obično je najbolje koristiti sredstva za zaštitu od sunca i/ili sredstva za maskiranje. Uz redovne kontrole mogu se koristiti lokalni kortikosteroidi.

Repigmentacija se može postići upotrebom topijskih kortikosteroida, fototerapijom, imunomodulatorima i čak transplantacijom kože. Imunomodulatori, su nova grupa lekova, posebno interesantni kada su u pitanju deca ili vitiligo na očnim kapcima.

Depigmentacija se preporučuje samo kod bolesnika sa izrazito raširenim vitiligom kada su preostale samo male površine normalno prebojene kože.

Dermoskopija

Dermoskopija je jednostavna, neinvazivna, brzo izvodljiva i veoma korisna metoda pomoću koje je moguće postaviti pouzdaniju dijagnozu pigmentnih lezija, a posebno razlikovati melanom od drugih benignih pigmentnih promena. Klinička pouzdanost dijagnostikovanja melanoma „golim okom“ procenjena je na 65%, a dermoskopski pregled značajno popravlja ovu pouzdanost za 5-30%. Ovaj pregled pigmentnih promena bez sumnje zauzima sve značajnije mesto u ranom otkrivanju melanoma. Takođe, ovom metodom moguće je i rano otkrivanje drugih tumora kože.

Sam pregled se veoma jednostavno izvodi, a dobijenu sliku moguće je sačuvatu u računaru, posle određenog vremena uporediti sa ranijom dermoskopskom slikom ili istu poslati drugom dermatologu na dodatnu ekspertizu.

S obzirom na sve veću učestalost tumora kože, savetujemo da se pacijenti najmanje jednom godišnje jave svom dermatologu i pregledaju svoje mladeže dermoskopskim pregledom.

Biopsija kože

Kod nekih kožnih oboljenja, Vaš dermatolog će Vam predložiti biopsiju kože. Biopsija kože je uzimanje uzorka obolele kože radi postavljanja precizne dijagnoze, koja je neophodna za odluku o odgovarajućoj terapiji. Biopsija se izvodi u lokalnoj anesteziji (kao kod popravke zuba). Posle injekcije anestetika uzima se mali deo obolele kože skalpelom ili posebnim kružnim instrumentom (tzv. punch), a zatim se uzorak šalje dermatopatologu radi patohistološke analize. Cela procedura traje oko 5-10 minuta, a ukoliko se posle uzimanja rana zašiva koncem, konci se uklanjaju posle 5-10 dana. Na mestu intervencije ostaje mali ožiljak u vidu linije, koji se dalje može tretirati nekim mastima i gelovima koji ga čine manje vidljivim. Rezultat patohistološke analize gotov je za 3-7 dana i na osnovu njega dermatolog dobija informaciju o patohistološkoj dijagnozi na osnovu koje uz klinički pregled donosi odluku o terapiji.